Direktan prenos pogubljenja – želja da Amerika vidi posledice zločina

Pentagon je 8. oktobra saopštio da planira direktan prenos pogubljenja Nidala Malika Hasana, bivšeg vojnog psihijatra osuđenog za masakr u bazi Fort Hud. Streljanje je zakazano za 3. decembar 2026, u toj teksaškoj bazi. Prema Rojtersu, bio bi to prvi javni direktni prenos američkog pogubljenja. Detalji emitovanja tek treba da budu objavljeni.

„Pobrinućemo se da ljudi mogu to da gledaju, da bude javno”, rekao je ministar odbrane Pit Hegset u razgovoru za Real America’s Voice. Obrazložio je to potrebom da javnost vidi ozbiljnost posledica takvog zločina.

Najava prenosa nadovezuje se na odluku Donalda Trampa da odobri izvršenje smrtne kazne. Ako kazna bude izvršena, biće to prvo pogubljenje u američkom vojnom pravosudnom sistemu od 1961. godine.

Alan Kerol je 5. novembra 2009. u Fort Hudu sa trojicom drugova čekao nastavak zdravstvenih pregleda. Razgovarali su o vikendu. Prema njegovom svedočenju objavljenom u vojnom listu šest godina kasnije, najpre je čuo uzvik, zatim pucnje. Kada je pogođen, isprva je pomislio na gumeni metak. Krv je pokazala da se oko njega događa stvaran napad. Pokušavao je da pomogne prijatelju; tokom spasavanja više puta je gubio svest. Od četvorice drugova koji su zajedno došli na preglede, samo je Kerol preživeo.

Vojnici su se nalazili u centru za zdravstvene i administrativne pripreme za raspoređivanje u misije, delu teksaške baze iz koje su jedinice odlazile u Irak i Avganistan. Na njih je pucao čovek čiji je posao bio da leči pripadnike te iste vojske: major Nidal Malik Hasan, psihijatar američke Kopnene vojske.

Ubio je 13 ljudi i hicima ranio još 31. Među mrtvima bilo je 12 pripadnika vojske i jedan civilni zdravstveni radnik. Kasnije je osuđen za 13 ubistava i 32 pokušaja ubistva sa predumišljajem. Razlika između broja ranjenih i broja pokušaja ubistva ima konkretno objašnjenje: pucao je i na policajca Marka Toda, koji nije pogođen. Tu razliku izričito beleži žalbena presuda, iako se u vestima i danas pojavljuje broj od 32 ranjena.

Između pucnjave i naloga za streljanje stali su suđenje, žalbe, dve velike institucionalne istrage i dug spor o tome kako država prepoznaje terorizam kada napadač nosi njenu uniformu. Najava prenosa sada tom slučaju dodaje pitanje zbog čega vlast želi da pogubljenje učini javnim.

Pogubljenje pred kamerama

Za izvršenje je određen četvrtak, 3. decembar, u 13 časova po centralnom američkom vremenu, odnosno u 20 časova u Srbiji. Hegset je izbor baze i približnog vremena napada predstavio kao namernu poruku: kazna treba da bude izvršena tamo gde je Hasan ubijao.

Na pitanje da li je Hasan izneo poslednje zahteve ili kontaktirao administraciju, Hegset je odgovorio: „Ne zanima me. Vidimo se 3. decembra.”

Datum, mesto, način izvršenja i namera da ono bude prenošeno potvrđeni su kroz javne izjave i medijske izveštaje. Najava, međutim, još ne daje odgovor na pitanja gde će se prenos emitovati, ko će mu imati pristup i šta će kamera prikazivati. Pentagon je saopštio da će detalji uslediti. Ta pitanja određuju razliku između prisustva odabranih svedoka, ograničenog prenosa i emitovanja dostupnog širokoj publici.

ABC News izveštava, pozivajući se na interne dokumente, da je vojska prethodno pripremala mogućnost izvršenja smrtonosnom injekcijom u Ter Hotu, u Indijani. Streljanje zahteva drugačije pripreme i razradu postupka za čoveka koji je paralizovan i koristi kolica. AP navodi da vojska još nije javno precizirala tačnu lokaciju unutar baze, sastav streljačkog voda i postupak koji će primeniti.

Javnost kazne izazvala je različite reakcije među pravnicima. Profesorka Debora Deno sa Fordhama rekla je AP-u da bi prenos mogao doprineti transparentnosti i pokazati šta smrtna kazna stvarno podrazumeva. Elizabet Semel sa Berklija upozorila je na dostojanstvo osuđenika i motive vlasti koja organizuje takav spektakl.

Pitanje transparentnosti postoji i kada je krivica utvrđena. Javnost može da zahteva uvid u postupanje države, dok vlast istovremeno može da bira slike i način predstavljanja kazne radi političkog efekta. Najava prenosa sama po sebi ne razrešava ni pravnu dopuštenost njegovog konkretnog oblika ni pitanje kome on služi.

Šta sada traži Hasanov advokat

Džon Galigan, nekadašnji vojni sudija i dugogodišnji Hasanov civilni pravni savetnik, rekao je ABC Newsu da je posle razgovora sa njim 7. oktobra podnošenje habeas corpus zahteva federalnom sudu realna mogućnost, ali da konačna odluka još nije doneta. Kritikovao je žurbu i povratak u Fort Hud, uključujući zdravstvene rizike transporta iz zatvora u Fort Levenvortu. Plan je opisao kao političko pozorište.

Galigan tvrdi da prilikom obaveštavanja Hasana o odobrenom pogubljenju nije bio prisutan advokat. Vojska je odgovorila da je pokušavala da obezbedi branioce, postupala u skladu sa pravilima i da Hasanu nije uskraćena komunikacija sa pravnim zastupnicima.

Time je otvoren konkretan proceduralni spor. Galiganove primedbe predstavljaju stav pravnika koji savetuje osuđenika, a odgovor vojske njeno objašnjenje postupanja. Za zaključak da je pravilo prekršeno, kao i za posledice eventualnog propusta, potrebna je pravna ocena. U ovim izjavama najavljeno je razmatranje daljeg postupka; iz njih se ne može zaključiti da je novi zahtev već podnet ili da je odlaganje odobreno.

Lekar koji je svoje kolege proglasio neprijateljima

Hasan je rođen 8. septembra 1970. u Virdžiniji, u porodici palestinskih doseljenika. Bio je američki državljanin od rođenja, obrazovan u američkim školama i na američkim univerzitetima. Posle srednje škole pristupio je vojsci. Prema kasnijem istraživanju Univerziteta Džordž Vašington, obrazovanje je bilo važan razlog njegovog ulaska u službu.

Biohemiju je diplomirao na Virginia Techu 1995, sa odličnim uspehom, prema podacima koje je univerzitet objavio posle napada. Medicinu je završio 2003. na vojnom Uniformed Services Universityju, a potom se usavršavao u psihijatriji u medicinskom centru Volter Rid. U majora je unapređen 2009. i iste godine premešten u Fort Hud. Predstojao mu je odlazak u Avganistan.

Njegov put ka nasilju rekonstruisan je iz ponašanja na poslu, prepiske, svedočenja i njegovih naknadnih objašnjenja. Senatska istraga koju su predvodili Džozef Liberman i Suzan Kolins navela je da je pred kolegama opravdavao samoubilačke napade i iskazivao simpatije prema nasilnom islamističkom ekstremizmu. Nadređeni su, prema toj istrazi, imali dovoljno razloga za ozbiljnu zabrinutost.

U prezentaciji iz 2007, posvećenoj muslimanima u američkoj vojsci, Hasan je razmatrao sukob verske pripadnosti i vojne službe. Predlagao je omogućavanje izlaska iz službe muslimanskim prigovaračima savesti, povezujući to sa smanjenjem opasnosti od neželjenih događaja. Sama religioznost ili protivljenje ratu nisu dokaz namere da se izvrši zločin. Značaj tog nastupa postaje jasniji tek uz druga svedočenja o opravdavanju nasilja.

Kasnija prepiska dodala je lični sloj njegovom ideološkom samopravdanju. Istraživačici Ketrin Popi pisao je o strahu da će njegova majka, umrla 2001, biti kažnjena u zagrobnom životu zato što je u porodičnoj prodavnici prodavala alkohol. Verovao je da bi sopstvenim postupcima mogao da doprinese njenom spasenju. Popi je u studiji objavljenoj 2018. povezala taj strah sa prihvatanjem nasilne ideologije.

Takvo objašnjenje govori o načinu na koji Hasan želi da njegov zločin bude shvaćen. Pisma iz zatvora, nastala godinama posle napada, imaju drugačiju dokaznu vrednost od upozorenja zabeleženih pre pucnjave. Svođenje svega na želju da „spase majčinu dušu” dalo bi počiniocu preveliku kontrolu nad tumačenjem njegovog postupka.

Hasan je komunicirao i sa Anvarom al Avlakijem, propovednikom povezanim sa Al Kaidom. Kontakt je dokumentovan. Dokaz da je Avlaki komandovao konkretnim napadom u Fort Hudu nije utvrđen u pregledanom materijalu. Studija Popi čak zaključuje da je Hasanovo opredeljivanje za nasilje prethodilo toj prepisci. Ideološko nadahnuće, traženje verskog odobrenja i operativno rukovođenje različite su stvari.

Upozorenja koja su postala službene pohvale

Hasan je privukao pažnju FBI-ja u decembru 2008, gotovo godinu dana pre napada. Biro je posle pucnjave objasnio da su njegove poruke otkrivene u okviru druge istrage. Procenjeno je da odgovaraju profesionalnom istraživanju vojnog psihijatra. Istražitelji tada nisu zaključili da učestvuje u terorističkom planiranju; informacije nisu dalje prosleđene izvan zajedničke istražne grupe.

U toj proceni nalazio se jedan od najvažnijih institucionalnih problema slučaja. Senatska istraga utvrdila je da su Hasanove službene ocene prikazivale njegovo bavljenje islamom i terorizmom kao mogući doprinos državnoj politici i vojnoj strategiji, dok su ozbiljne primedbe ostajale nedovoljno zabeležene. FBI je, razmatrajući njegovo ponašanje, imao pred sobom dokumente koji su ga predstavljali povoljnije nego što su ga pojedine kolege doživljavale.

Takav tok informacija pokazuje kako propust jedne ustanove može da postane oslonac za pogrešnu procenu druge. Pitanje je bilo ko je imao konkretne informacije, šta je sa njima uradio i zbog čega upozorenja nisu dovela do procene rizika koja bi obuhvatila celu sliku.

Liberman i Kolins naglašavali su nesposobnost institucija da prepoznaju nasilni islamistički ekstremizam. U javnoj raspravi taj zaključak često je sažiman u optužbu da je politička korektnost omogućila masakr. Naknadna Vebsterova komisija dala je razuđeniju sliku: propuste u obradi informacija, tehnologiji, obuci, podeli odgovornosti i saradnji kancelarija. Predložila je 18 promena. Prema zvaničnom svedočenju FBI-ja, komisija je našla greške, ali nije utvrdila namerno nedolično postupanje ili svesno zanemarivanje dužnosti.

Vojska je 2011. preduzela disciplinske mere protiv devetorice zvaničnika. To potvrđuje da je odgovornost išla dalje od čoveka koji je pucao. Vrsta i težina pojedinačnih mera ne mogu se, međutim, zameniti nepreciznom tvrdnjom da je svih devet ljudi otpušteno.

Porodice i preživeli pokušavali su da odgovornost države utvrde i u građanskom postupku. U jednoj odluci iz 2020. federalna sudija Kolin Kolar-Koteli odbacila je preostale zahteve protiv SAD.

Popodne u centru za pripremu vojnika

Tužilaštvo je na suđenju rekonstruisalo višemesečne pripreme. Hasan je kupio pištolj tokom leta 2009. i vežbao gađanje. Dokazivanje predumišljaja bilo je ključno zato što je on sam priznao da je pucao. Spor se nije vodio oko identiteta napadača.

Početkom popodneva 5. novembra otvorio je vatru u prostoru u kojem su vojnici prolazili preglede i završavali dokumentaciju. Prema svedočenjima, uzviknuo je „Alahu akbar”. Policajci Kimberli Manli i Mark Tod suprotstavili su mu se. Manli je ranjena, a Tod je nastavio razmenu vatre. Hasan je pogođen, preživeo je i ostao paralizovan.

Među ubijenima je bila Frančeska Velez, dvadesetjednogodišnja vojnikinja koja se vratila iz Iraka i očekivala prvo dete. Džejson Hant, 22, venčao se oko dva meseca ranije. Huanita Vorman, 55, bila je iskusna medicinska profesionalka i majka dve ćerke. Civilni zdravstveni radnik Majkl Kejhil imao je 62 godine; njegova supruga je na suđenju govorila da je pokušao da zaustavi napadača. Za preživele su pucnjava i spasavanje bili početak dugog oporavka.

Amerika između rata protiv terorizma i straha od kolektivne sumnje

Napad se dogodio u prvoj godini Obaminog mandata, u zemlji koju su oblikovali 11. septembar, rat u Avganistanu i invazija na Irak. Barak Obama pokušavao je da promeni odnos prema muslimanskom svetu, uz nastavak borbe protiv terorističkih organizacija. U Kairu je u junu 2009. govorio o novom početku i ponovio da Amerika nije u ratu sa islamom.

Hasan je upravo tu razliku odbacivao: američke operacije prikazivao je kao rat protiv vere, a kolege koje odlaze u Avganistan pretvorio je u legitimne mete sopstvenog nasilja. Za institucije je zadatak bio da prepoznaju takvo opravdavanje ubistva, a da muslimanske vojnike ne tretiraju kao bezbednosno sumnjive zbog njihove vere.

Posle pucnjave, načelnik Generalštaba Kopnene vojske Džordž Kejsi upozoravao je da bi napad mogao da izazove neprijateljstvo prema muslimanima u uniformi. U emisiji Meet the Press rekao je: „Koliko god ova tragedija bila užasna, ako naša raznolikost postane žrtva, mislim da je to gore.” Njegove izjave izazvale su oštre kritike ljudi koji su smatrali da rukovodstvo izbegava razgovor o ideologiji napadača. Ta rasprava pokazuje dve stvarne obaveze vlasti: zaštitu ljudi od nasilnog ekstremizma i zaštitu nevinih od kolektivne sumnje.

Obama je na komemoraciji 10. novembra rekao: „Nijedna vera ne opravdava ove ubilačke i kukavičke postupke.” Istovremeno je istakao da ubicu čeka suđenje i da će odgovarati pred zakonom.

Odbrana koja je zločin pokušala da predstavi kao zaštitu drugih

Hasanov odnos prema suđenju stavio je njegove branioce u izuzetno težak položaj. Sam je preuzeo odbranu, uz advokate određene da mu pomažu. Na početku glavnog pretresa rekao je da će dokazi pokazati da je on pucao i da je promenio stranu.

Njegova zamišljena odbrana polazila je od tvrdnje da je ubijanjem američkih vojnika štitio talibane i njihovo rukovodstvo u Avganistanu. Sud je odbio primenu pravne odbrane zaštitom drugih: za nju je potrebna razumna procena neposredne opasnosti od protivpravnog povređivanja. Ljudi u centru u Teksasu nisu predstavljali takvu neposrednu pretnju. Političko protivljenje ratu nije davalo pravno ovlašćenje za njihovo ubijanje.

Advokat Kris Popi upozorio je da Hasan uklanja prepreke sopstvenoj smrtnoj kazni. Tražio je da sud spreči takvo samozastupanje ili oslobodi advokate njihove uloge. Hasan je osporio njegovo tumačenje. I bivši civilni branilac Džon Galigan protivio se pojednostavljenom zaključku da njegov klijent samo želi pogubljenje. Zato se tvrdnja da je suđenje svesno pretvarao u put ka mučeništvu mora pripisati onima koji su tako tumačili njegovo ponašanje.

Rezultat je ipak bio odbrambeni postupak gotovo bez odbrane: Hasan nije pozvao sopstvene svedoke niti izneo završnu reč. Njegovo priznanje da je pucao nije bilo isto što i formalno priznanje krivice kojim bi sud mogao da preskoči dokazivanje.

Trinaestočlano vojno veće proglasilo ga je krivim 23. avgusta 2013. Pet dana kasnije jednoglasno je izreklo smrtnu kaznu. Tužilac Majkl Maligan poručio je da kaznu treba vezati za Hasanovu mržnju i zločin, a ne za njegovu religiju.

Kasnije ponašanje dodatno je dokumentovalo njegove ekstremističke simpatije. Prema potvrdi advokata za ABC News, 2014. pisao je vođi Islamske države Abu Bakru al Bagdadiju i tražio njeno „državljanstvo”. To pismo govori o njegovom opredeljenju posle osude; iz njega se ne može retroaktivno napraviti dokaz da je Islamska država organizovala napad iz 2009.

Smrtna kazna na papiru i decenije bez izvršenja

Vojna smrtna kazna u SAD ima sopstveni postupak. Pored presude, potrebni su žalbena kontrola i predsedničko odobrenje. Prema stručnom pregledu u časopisu The Army Lawyer iz 2026, propisi određivanje načina pogubljenja poveravaju sekretaru Kopnene vojske. Ranije verzije propisivale su smrtonosnu injekciju. Sama činjenica da je osuđenik vojnik zato ne znači da kazna automatski podrazumeva streljački vod.

Hasanova presuda potvrđena je kroz vojni žalbeni postupak. Najviši vojni žalbeni sud izdao je konačnu revidiranu odluku u martu 2024. Vrhovni sud SAD je 31. marta 2025. odbio zahtev da predmet uzme u razmatranje. Odbijanje takvog zahteva nije novo suđenje niti obrazložena odluka Vrhovnog suda o svakoj Hasanovoj tvrdnji.

Poslednji čovek pogubljen u američkom vojnom pravosudnom sistemu bio je redov Džon Artur Benet, obešen 13. aprila 1961. zbog silovanja i pokušaja ubistva jedanaestogodišnje devojčice u Austriji. Od početka primene Jedinstvenog zakonika vojnog pravosuđa 1951. do Benetovog pogubljenja izvršeno je deset smrtnih kazni, sve vešanjem.

Zato zakazivanje Hasanovog streljanja označava pokušaj prekidanja mnogo duže prakse neizvršavanja vojnih smrtnih presuda. Ta kazna je decenijama ostajala zakonski moguća, dok su stvarna pogubljenja izostajala.

Slovik i drugi presedani za vojno streljanje

Najpoznatije američko vojno streljanje iz Drugog svetskog rata vezuje se za redova Edija Slovika. Pogubljen je u Francuskoj 31. januara 1945. zbog dezerterstva. Odbijao je povratak u borbu, iako mu je pružena mogućnost da povratkom u jedinicu izbegne suđenje. Presudu je potvrdio general Dvajt Ajzenhauer u vreme nemačke protivofanzive u Ardenima, kada je vojni vrh bio posebno zabrinut za disciplinu.

Slovik je ostao jedini američki vojnik pogubljen zbog dezerterstva u Drugom svetskom ratu i prvi zbog tog dela od Američkog građanskog rata.

(Istraživanje za ovaj članak realizovano je uz pomoć veštačke inteligencije)